[icegram campaigns=”7506″]
LIMFOM (takođe nazvan limfni kancer ili rak limfnih žlezda) je tip raka koji uključuje ćelije imunog sistema, koje se zovu limfociti. Kao što rak predstavlja mnoštvo različitih bolesti, limfom predstavlja mnogo različitih karcinoma limfocita – oko 35-60 različitih podtipova, zapravo, u zavisnosti od toga koja grupa stručnjaka kategorizuje podtipove.
Limfom je grupa karcinoma koja utiče na ćelije koje igraju ulogu u imunološkom sistemu i prvenstveno predstavljaju ćelije uključene u limfni sistem tela.
Limfni sistem je deo imunološkog sistema. Sastoji se od mreže sudova koji nose tečnost zvanu limfa, što je slično onom kako mreža krvnih sudova nosi krv u celom telu. Limfa sadrži bele krvne ćelije zvane limfociti koji su takođe prisutni u krvi i tkivima. Limfociti napadaju razne infektivne agense, kao i mnoge ćelije u prekanceroznim stadijumima razvoja.
Limfni čvorovi ili žlezde su male kolekcije limfnog tkiva koje se javljaju u celom telu. Limfni sistem uključuje limfne kanale koji povezuju hiljade limfnih čvorova raspršenih širom tela. Limfa teče kroz limfne čvorove, kao i kroz druga limfna tkiva uključujući slezinu, tonzile (krajnike), koštanu srž i timus.
Ovi limfni čvorovi filtriraju limfu, koja može nositi bakterije, viruse ili druge mikrobe. Na mestima infekcije, veliki broj ovih mikrobioloških organizama se sakuplja u regionalnim limfnim čvorovima i proizvodi lokalni otok i osećaj tipične lokalizovane infekcije.
Ove uvećane i povremeno konfluentne kolekcije limfnih čvorova (tzv. limfadenopatija) se često nazivaju “otečenim limfnim žlezdama”. U nekim delovima tela (kao što je prednji deo vrata), one su često vidljive kada su otekle.
Limfne žlezde gde se nalaze?
Najčešće uvećane ili otečene limfne žlezde su pronađene u vratu (lanac limfnih čvorova nalazi se na prednjem delu vrata, stranicama vrata i na vratu iza ušiju), pod bradom, u pazuhu i u preponama. Postoji i velika grupa limfnih čvorova u grudima i stomaku, koji se ponekad smatraju povećanim na rentgenskim snimcima ili CT skeneru.
Limfociti prepoznaju zarazne organizme i abnormalne ćelije i uništavaju ih. Postoje dva glavna podtipa limfocita: limfociti B i T limfociti, takođe poznati kao B ćelije i T ćelije.
B limfociti proizvode antitela (proteini koji cirkulišu kroz krv i limfu i pripisuju se infektivnim organizmima i abnormalnim ćelijama). Antitela suštinski upozoravaju druge ćelije imunog sistema da prepoznaju i uništavaju ove uljeze (poznate i kao patogene); proces je poznat kao humoralni imunitet.
T ćelije, kada se aktiviraju, mogu direktno ubiti patogene. T ćelije takođe igraju ulogu u mehanizmima kontrole imunog sistema kako bi sprečili sistem od neadekvatne prekomerne ili nedovoljne aktivnosti.
Nakon borbe protiv ”napadača”, neki od B i T limfocita se “sećaju” napadača i spremni su da se bore ako se on vrati.
Rak limfnih žlezda se javlja kada normalne ćelije prolaze kroz transformaciju kojom rastu i umnožavaju se nekontrolisano. Limfom je maligna transformacija bilo B ili T ćelija ili njihovih podtipova.
Kako se abnormalne ćelije umnožavaju, one se mogu sakupljati u jednom ili više limfnih čvorova ili u drugim limfnim tkivima kao što je slezina.
Pošto ćelije nastavljaju da se množe, one formiraju masu koja se često naziva tumor.
Tumori često preplavljuju okolna tkiva invazijom svog prostora, čime ih lišavaju potrebnog kiseonika i hranljivih materija neophodnih za opstanak i normalno funkcionisanje.
Kod limfoma, abnormalni limfociti putuju od jednog limfnog čvora do sledećeg, a ponekad i do udaljenih organa, preko limfnog sistema.
Iako su limfomi često ograničeni na limfne čvorove i drugo limfno tkivo, oni se mogu širiti na druge vrste tkiva gotovo bilo gde u telu. Razvoj limfoma izvan limfnog tkiva naziva se ekstranodalna bolest.
Vrste
Limfomi spadaju u jednu od dve glavne kategorije: Hodgkinov limfom (ranije nazvan Hodgkinova bolest) i svi ostali limfomi (ne-Hodgkinovi limfomi).
Ovi dva tipa se javljaju na istim mestima, mogu biti povezani sa istim simptomima i često imaju sličan izgled na fizičkom pregledu (npr. otečeni limfni čvorovi). Međutim, lako se mogu razlikovati mikroskopskim pregledom uzorka biopsije tkiva zbog njihovog posebnog izgleda pod mikroskopom i markerima njihove ćelijske površine.
Hodgkinova bolest se razvija iz specifične abnormalne linije B limfocita. Ne-Hodgkinov limfom može nastati od abnormalnih B ili T ćelija i razlikuju ih jedinstveni genetski markeri.
Postoji pet podtipova Hodgkinove bolesti i oko 30 podtipova ne-Hodgkinovog limfoma (ne slažu se svi stručnjaci o brojevima i nazivima ovih Ne-Hodgkin podtipova).
Zbog toga što postoji toliko različitih podtipova limfoma, klasifikacija limfoma je komplikovana (obuhvata i mikroskopski izgled, kao i genetske i molekularne markere).
Mnogi od podtipova ne-Hodgkinovog limfoma izgledaju slično, ali su funkcionalno prilično različiti i odgovaraju na različite terapije sa različitim verovatnoćama lečenja.
Na primer, podtip plazmablastični limfom je agresivni kancer koji se javlja u oralnoj šupljini HIV-inficiranih pacijenata, folikularni podtip je sastavljen od abnormalnih B limfocita, dok se anaplastični podtip sastoji od abnormalnih T ćelija i kutani limfomi koji lokalizuje abnormalne T ćelije u koži. Kao što je ranije pomenuto, postoji više od 30 podtipova ne-Hodgkinovog limfoma sa neobičnim imenima.
Međutim, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) sugeriše da postoji najmanje 61 tip ne-Hodgkinovog limfoma; dok je određivanje podtipova i dalje u toku.
Rak limfnih žlezda na stomaku
Rak limfnih žlezda na stomaku se naročito može razviti kod ljudi koji su inficirani HIV-om ili Epštajn Bar virusom (mononukleoza). Pacijenti sa transplantiranim organom i oni koji su koristili imunosupresivne lekove (za suzbijanje imunog sistema) – imaju oslabljen imunitet i stoga im je oslabljena i sposobnost da se bore protiv napadača i bolesti. Pesticidi takođe povećavaju rizik od razvoja raka limfnih žlezda.
Rak limfnih žlezda na vratu
Rak limfnih žlezda na vratu može da bude primarni i sekundarni. Otečeni limfni čvor na vratu koji ne boli i ne prolazi, već se uvećava – može da ukazuje na rak limfnih žlezda na vratu.
Sekundarni rak limfnih čvorova na vratu može da bude posledica metastaze primarnog tumora u glavi ili vratu, kada se tumor proširio na limfne žlezde u vratu.
U manjem broju slučajeva može da se desi da metastaze u limfnim čvorovima na vratu potiču od primarnog tumora organa u grudima ili stomaku.
Tumor limfnih žlezda simptomi
Koji su simptomi raka limfnih žlezda? Često, prvi znak limfoma je bezbolno oticanje limfnih čvorova na vratu, ispod ruke ili u preponama.
Limfni čvorovi i/ili tkiva na drugim mestima u telu takođe mogu da oteknu. Na primer, slezina se može uvećati kod prisustva limfoma.
Uvećani limfni čvor ponekad uzrokuje druge simptome pritiskom na venu ili limfni sud (oticanje ruke ili noge), nerv (bol, utrnulost ili ukočenost) ili stomak (rani osećaj punoće stomaka).
Proširenje slezine (splenomegalija) može izazvati bol u stomaku ili nelagodnost.
Mnogi ljudi nemaju druge simptome.
Simptomi limfoma mogu se razlikovati od pacijenta do pacijenta i mogu uključivati jedan ili više sledećih:
- groznica (visoka temperatura)
- drhtavica
- neobjašnjivi gubitak težine
- noćno znojenje
- manjak energije
- svrab (do 25% pacijenata razvija ovaj svrab [pruritus], najčešće u donjem ekstremitetu, ali može se desiti bilo gde, biti lokalno ili se širiti na celo telo)
- gubitak apetita
- kratak dah
- krv u stolici ili povraćanje
- blokiranje protoka urina
- glavobolje
Ovi simptomi su nespecifični, a neće svaki pacijent imati sve ove potencijalne simptome. To znači da simptomi pacijenta mogu biti uzrokovani bilo kojim brojem uslova koji nisu povezani sa rakom.
Na primer, oni mogu biti znaci gripa ili druge virusne infekcije, ali u tim slučajevima ne bi dugo trajali. Kod limfoma, simptomi opstaju tokom vremena i ne mogu se objasniti infekcijom ili drugim bolestima.
Uzroci
Tačni uzroci limfoma nisu poznati. Nekoliko faktora povezano je sa povećanim rizikom od razvoja limfoma, ali je nejasno kakva je uloga u stvarnom razvoju limfoma. Ovi faktori rizika uključuju sledeće:
Starost: generalno, rizik od ne-Hodgkinovog limfoma se povećava uz napredovanje uzrasta. Hodgkinov limfom kod starijih osoba je povezan sa lošijom prognozom nego kod mlađih pacijenata. U starosnoj grupi od 20-24 godine, incidenca limfoma je 2,4 slučajeva na 100,000 dok se povećava na 46 slučajeva na 100,000 kod pojedinaca od 60-64 godina života.
Infekcije:
– Infekcija sa HIV-om
– Infekcija sa Epstein-Bar virusom (EBV), jednim od uzročnih faktora kod mononukleoze, povezan je sa Burkit limfomom, ne-Hodgkinovim limfomom koji se najčešće javlja kod dece i mladih (uzrasta od 12 do 30 godina).
– Infekcija sa Helicobacter pilori, bakterijom koja živi u digestivnom traktu
– Infekcija sa virusom hepatitisa B ili hepatitisa C
Medicinski uslovi koji ugrožavaju imunološki sistem:
– HIV
– Autoimuna bolest
– Upotreba imunološke supresivne terapije (koja se često koristi za transplantaciju organa)
– Nasleđene bolesti imunodeficijencije (teška kombinovana imunodeficijencija, ataksija telangiektazija , među mnoštvom drugih)
Izloženost toksičnim hemikalijama:
– Rad na farmi ili zanimanje sa izloženošću određenim toksičnim hemikalijama kao što su pesticidi, herbicidi ili benzen i/ili drugi rastvarači
– Korišćenje farbi za kosu je povezano sa većom stopom limfoma, naročito kod pacijenata koji su počeli da koriste boje pre 1980. godine.
Genetika: Porodična istorija limfoma.
Prisustvo ovih faktora rizika ne znači da će osoba stvarno razviti limfom. Zapravo, većina ljudi sa jednim ili više ovih faktora rizika ne razvija limfom.
Lečenje
Lečenje limfoma zavisi od vrste i stadijuma raka. Faktori kao što su uzrast, celokupno zdravlje, i da li je pacijent već bio tretiran od limfoma, uključeni su u proces donošenja odluka o lečenju.
Kao i u mnogim slučajevima raka, najverovatnije je da se limfom može izlečiti ako se dijagnostikuje rano i odmah se leči.
Najviše korišćene terapije su kombinacija hemoterapije i zračenja.
Biološka terapija, koja se bavi ključnim karakteristikama ćelija limfoma, danas se koristi u mnogim slučajevima.
Cilj medicinske terapije limfoma je potpuna remisija. To znači da su svi znaci bolesti nestali nakon lečenja. Remisija nije ista kao i lek. Kod remisije, u telu se i dalje mogu pojaviti ćelije limfoma, ali one nisu otkrivene i ne izazivaju nikakve simptome.
Kada je u remisiji, limfom se može vratiti. Ovo se zove ponavljanje.
Trajanje remisije zavisi od vrste, stanja i nivoa limfoma. Remisija može trajati nekoliko meseci, nekoliko godina, ili može trajati tokom života.
Remisija koja traje dugo se zove trajna remisija, a to je cilj terapije.
Trajanje remisije je dobar pokazatelj agresivnosti limfoma i prognoze. Duža remisija generalno ukazuje na bolju prognozu.
Remisija takođe može biti parcijalna. To znači da se tumor smanjuje nakon lečenja na manje od polovine njegove veličine pre lečenja.
Sledeći termini se koriste za opisivanje reakcije limfoma na tretman:
Poboljšanje: Limfom se smanjuje, ali je i dalje veći od polovine njegove originalne veličine.
Stabilna bolest: Limfom ostaje isti.
Progresija: Limfom se pogoršava tokom lečenja.
Refraktorna bolest: Limfom je otporan na lečenje.
Sledeći termini se odnose na terapiju:
Indukciona terapija je dizajnirana da izazove remisiju.
Ako ovaj tretman ne dovede do potpune remisije, započinje se nova ili druga terapija. Ovo se obično naziva terapijom spasavanja.
Kada je jednom u remisiji, može se dobiti još jedan tretman kako bi se sprečilo ponavljanje. Ovo se zove održiva terapija.
Standardna terapija prvog reda (primarna terapija) za limfom obuhvata terapiju zračenjem za većinu ranih stadijuma limfoma, ili kombinaciju hemoterapije i zračenja. Kod kasnijih stadijuma limfoma, primarno se primenjuje hemoterapija, uz dodatak radioterapije za kontrolu obilne bolesti. Biološka terapija ili imunoterapija se rutinski koristi uz hemoterapiju.
Prognoza
Prognoza za Hodgkinov limfom je vrlo dobra. To je jedan od najizlečivijih kancera. Petogodišnja stopa preživljavanja nakon lečenja je veća od 80% za odrasle i veća od 90% za decu.
Kao rezultat poboljšanja i agresivnijih pristupa terapiji, prognoze za ne-Hodgkinov limfom su se značajno poboljšale u poslednjih nekoliko decenija.
Petogodišnja stopa preživljavanja nakon terapije je 69% za odrasle i do 90% za decu; stopa relativnog preživljavanja od 10 godina je 59%. Dodavanje imunoterapije standardnom tretmanu za ne-Hodgkinov limfom može dodatno poboljšati stope preživljavanja, tako da se očekivani životni vek može pomerati prema normalnom.
Mnogi ljudi žive sa limfomom u remisiji dugi niz godina nakon lečenja.
Nekoliko faktora rizika je obimno procenjeno i pokazalo se da imaju ulogu u ishodu lečenja. Za Hodgkinov limfom, Međunarodni prognostički indeks uključuje sledećih sedam faktora rizika:
– Muški pol
– Starost od 45 godina ili više
– Faza bolesti (stadijum raka) IV
– Albumin (test krvi) manji od 4,0 g/dL
– Hemoglobin (nivo crvenih krvnih zrnaca) manji od 10,5 g/dL
– Povišen broj belih krvnih zrnaca (WBC) od 15.000/mL
– Niski limfociti manje od 600/mL ili manje od 8% ukupnog WBC.
Odsustvo bilo kojeg od navedenih faktora rizika je povezano sa 84% stopom kontrole Hodgkinove bolesti, dok je prisustvo faktora rizika povezano sa stopom kontrole bolesti od 77%. Prisustvo pet ili više faktora rizika povezano je sa stopom kontrole bolesti od samo 42%.
Ishodi za ove pacijente su takođe određeni tretmanom koji su primili, što se prvenstveno desilo u osamdesetim godinama. Noviji tretmani za Hodgkinov limfom mogu poboljšati ove predviđene ishode. Pored toga, razvijaju se novi tretmani za pacijente sa većim faktorima rizika.
Međunarodni prognostički indeks za ne-Hodgkinov limfom sadrži pet faktora rizika:
– Starost veća od 60 godina
– Stadijum bolesti III ili IV
– Visok LDH
– Više od jednog ekstranodalnog mesta
– Loš status performansi (kao mera opšteg zdravlja): Iz ovih faktora identifikovane su sledeće rizične grupe:
Nizak rizik: nema ili ima samo jedan faktor rizika, ima petogodišnji ukupni opstanak (preživljavanje) od oko 73%
Nisko-srednji rizik: dva faktora rizika, ima petogodišnji ukupni opstanak od oko 50%
Visoko-srednji rizik: tri faktora rizika, ima petogodišnji opstanak od oko 43%
Visok rizik: četiri ili više faktora rizika, ima petogodišnji ukupni opstanak od oko 26%.
Prognostički modeli razvijeni su za procenu grupa pacijenata i korisni su za razvoj terapeutskih strategija. Važno je zapamtiti da bilo koji pojedinačni pacijent može imati značajno različite rezultate od gore navedenih podataka, koji predstavljaju statističke rezultate za grupu pacijenata.