Maligni tumori bubrega mogu imati izvorište u različitim strukturama bubrega. Najčešće nastaju malignom transformacijom ćelija bubrežne kore (80-85%), bubrežne karlice (8%) i znatno ređe iz drugih ćelijskih struktura bubrega (onkocitomi, sarkomi i dr.). U dečjem uzrastu najšeće se javlja nefroblastom ili Vilmsov tumor.
Najčešći simptomi tumora bubrega uključuju prisustvo krvi u mokraći (obično vidljivo okom i bezbolno), bol u predelu bubrega, pojavu tumorske mase u stomaku koja se može opipati i gubitak u telesnoj težini.
Kod 11% pacijenata javlja se proširenje vena levog testisa. Međutim, vrlo često ovi tumori na daju nikakve simptome, bar u početnom stadijumu, tako da se kod čak 25% pacijenata bolest otkriva tek posle ispoljavanja metastaza.
Neretko, tumori bubrega luče supstance slične hormonima sa posledičnim ispoljavanjem čitavog niza takozvanih paraneoplastičnih simptoma kao što su povišena telesna temperatura, povišena koncentracije kalcijuma u krvi, povišen ili smanjen broj crvenih krvnih zrnaca, poremećaj funkcije jetre, izrazito mršavljenje, povišen broj krvnih pločica i bolovi u mišićima (sindrom reumatske polimialgije).
Kod pojave metastaza mogu se javiti različiti simptomi zavisno od lokalizacije same metastaze – metastaze se najčešće javljaju u reginonalnim limfnim žlezdama, jetri, plućima, kostima i mozgu. Danas, zahvaljujući ultrazvučnoj dijagnostici tumor bubrega se zapravo najčešće otkriva slučajno te se otuda u kliničkoj praksi za ovu vrstu tumora udomaćio naziv incidentom (slučajno otkriven tumor).
Dijagnoza se postavlja koriščenjem radioloških metoda kao što su ultrazvučni pregled, magnetna rezonanca ili kompjuterizovana tomografija (CT). Angiografija (snimanje krvnih sudova bubrega) i biopsija su danas retko potrebni. Histološkim pregledom tkiva bubrega dijagnoza se potvrđuje i odrešuje se histološki tip kancera koji bitno utiče na izbor terapije i prognozu bolesti.
Redovni skrining pacijenata (ultrazvučni pregled, CT ili MR pregled) bez simptoma se generalno ne preporučuje zbog relativno male učestalosti kancera bubrega u opštoj populaciji. Kod osoba sa povišenim rizikom od pojave kancera bubrega (bolesnici koji boluje od tuberozne skleroze i von Hipel Lindau sindrom, osobe iz porodica u kojima je neko bolovao od tumora bubrega, osobe izložene zračenju bubrega i osobe koje se leče dijalizom duže od 3 do 5 godina). Imajući u vidu porast učestalosti malignih oboljenja u našoj zemlji tokom poslednjih godina, ipak se našim građanima može savetovati ultrazvučni pregled stomaka jednom godišnje. Cilj skrining pregleda je rano otkrivanje tumora koje značajno povećava šansu za potpuno izlečenje.
Lečenje kancera bubrega zavisi od uznapredovalosti bolesti. Ukoliko nema metastaza primenjuje se hirurško lečenje koje se neretko završava izlečenjem pacijenta. Najčeće se primenjuje radikalna nefrektomija (odstranjenje kompletnog bubrega sa okolnim žlezdama) ili parcijalna nefrektomija (uklanjanje samo dela bubrega sa tumorom) koje mogu da se radi klasičnim ili laparaskopskim putem. Hirurško lečenje se može primeniti i kod prisustva pojedinačnih metastaza u različitim organima. Kod prisustva metastaza primenjuje se imunoterapija (interferon, interleukin-2), inhibitorom rasta vaskularnog endotela, hemoterapijom ili savremena molekularno usmerena terapija (temsirolimus, axitinib, sunitinib, soratenib, everolimus) koja je od skoro dostupna i našim pacijentima. Zračna terapija se koristi retko i to isključivo za tretman pojedinačnih metastaza. Lečenje tumora bubrega uvek se sprovodi pod nadzorom onokološkog konzilijuma.